Споменица на рат 1912. године

Споменица на рат 1912. године
Фотографија споменице на рат из 1912. године о траци на којој се носила;[1]
Додељује Краљевина Србија
Ратни период	Први балкански рат
Установљен	31. октобар 1913.

Споменица на рат 1912. године или Споменица Српско-Турског рата 1912. позната популарно као Освећено Косово је било одликовање Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Споменица је установљена 31. октобра 1913. године у спомен на први балкански рат у ком је Србија победила. Споменица је додељена свима који су учествовали и својим деловањем допринели ратном напору. По оснивању додељено је нешто више од 400 хиљада примерака овог одликовања.

Формално није познато ко је аутор пројекта споменице, али се већина истраживача слаже да је то веома вероватно био уметник Ђорђе Чарапић. Законом је била предвиђена и додела повеља, али због убрзог избијања Првог светског рата ово није реализовано и није позната ни једна повеља која је додељена уз споменицу. Прва серија споменица је израђена у швајцарској фирми „Браћа Игенин”, док су касније серије израђиване у другим радионицама, укључив и париску фирму „Артус Бертранд”. Претходно усвојеном предлогу споменице, вајар Иван Мештровић је требао да изведе њен пројекат, али је његов предлог одбијен.

Споменица својим мотивом слави „освећено Косово”, као и друга српска краљевска одликовања установљена у ово време — Медаља за храброст из 1913. и Медаља за заслуге Црвеног крста, а истовремено спада у шири круг медаљерских остварења, косовских споменица, која почев од средине деветнаестог века за мотив имају Видовдански култ.

Избијањем балканских ратова (1912—1913) покренуто је у Србији питање система споменица и ратних одликовања за храброст и ревносну службу. При том је постојећи систем, заснован још у ратовима 1876-78, обновљен.^[2][3]

Још пре Битољске битке је било јасно да је рат добијен и министар војни Радивоје Бојовић је 3. новембра 1912. расписао конкурс за израду Споменице српско-турског рата 1912. и Медаље за ревносну службу.^[4][5][6][7] Овиме је војна администрација наставила и традицију поверавања нацрта за израду одликовања уметницима. Министарство је ограничило учешће уметника тако што је прописало да право приступа конкурсу имају само јужнословенски уметници.^[4][5][6][8] Нацрти су могли бити изграђени или вајарски, од материјала по вољи, или сликарски^[4][6], и имали су се поднети артиљеријско-техничком оделењу Министарства војног најкасније до 25. новембра. Министарство је такође обавестило уметнике да ће избор скица вршити по свом нахођењу, те да изабрана скица постаје власништво Министарства војног. За сваки усвојени нацрт награда је била 1.000 динара.^[4][8] Крајем године Министарство је одредило комисију за избор најбољих радова.^[8]

Резултати конкурса никад нису објављени, тако да званично није познато ко је аутор Споменице српско-турског рата 1912.^[8] Но, према писању критичара и савременика Димитрија Митриновића,^[9][10] те увидом више истраживача српских одликовања, аутор је са сигурношћу уметник Ђорђе Чарапић Фусек.^[8][11] Чарапић је у свом досијеу који се чува у Војном архиву навео да је, између осталих српских одликовања, Споменица на рат 1912. његов пројекат.^[8][11] Истраживач Нада Тодоровић пак наводи да је споменица моделована по нацрту вајара Ђорђа Јовановића, а овај податак јој је саопштио вајар Периша Милић, Јовановићев ученик и пријатељ.^[12]

Уредбом краља Петра I Карађорђевића од 31. октобра 1913. године, после победоносног рата Србије против Турске, је установљена Споменица на рат 1912. године.^{[8][13][14][15][16][17][18]} Уредбом је било предвиђено и додељивање повеље,^{[14][19][20][17]} но због убрзог избијања Првог светског рата,^[20] до реализације није дошло.^[20][17] Како истичу истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић, са обзиром на масовност споменице готово да није могуће да не би било сачуваних примерака припадајућих повеља.^[17]

Споменица је додељена свим активним и резервним официрима, подофицирима, капларима, редовима, војним обвезницима и чиновницима свих позива Народне Војске и Последње Одбране, који су учествовали на бојишту и у позадинској служби. Затим, свим активним министрима, посланицима на страним дворовима, народним посланицима, члановима управних одбора патриотских и витешких удружења, Управном одбору Народне банке, шефу и чиновништву Прес бироа, страним мисијама Црвеног крста које су биле на служби у болницама, страним и домаћим извештачима, свим лицима на служби у болницама или другим војним дужностима на бојишту или у позадини.^{[14][21][22][17][23][24]}

Попис одликованих особа су водиле надлежне команде и установе, а за споменицу није наплаћивана такса. Одликовање је након смрти носиоца остајало на чување породици.^[14][17][19]

Према подацима нумизматичара Леонарда Форера (en) из 1923. године,^[25][22] и истраживача Наде Тодоровић, прва серија споменице је израђена у тиражу од 430,000 комада.^{[25][20][26][22][24]} Према наводима истраживача Љубомира Стевовића и Косте Кнежевића овај податак одговара цифри од 402.000 мобилисаних војника и тридесетак хиљада небораца.^[20] Истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић наводе да Фореров податак треба узети са резервом. Према њиховом мишљењу наведена количина медаља се чини претераном и вероватно се односи на укупан број додељених споменица, а не само на прву серију која је израђивана у швајцарској фирми „Браћа Игенин”.^[17]

Након победе у рату против Турске, од вајара Ивана Мештровића је наручено да изради идејно решење за медаљу која је требала да буде додељена свим војницима у рату^[28][29][30] — за најзаслужније у злату, за официре у сребру, за војнике у бронзи,^[28][29] но до реализације није дошло.^[28] Мештровићево никад усвојено идејно решење за споменицу се налази у Народном музеју у Београду под називом спомен медаља „Осветницима Косова”.^[28][31]

На аверсу споменице је приказан Краљ Петар I Карађорђевић, док је на реверсу приказана композиција „Косовским осветницима” коју је Мештровић 1913. године урадио у Риму. На њој је у централном делу представљена Србија (или Богиња победе) која у обе руке држи по један ловоров венац изнад глава косовских јунака, док се иза ње виде куполе Грачанице. Како истиче истраживач Вера Грујић, присуство Грачанице на споменици симболизује територије Старе Србије и дела Македоније освојене у рату, али и о Мештровићевој идејној и духовној вези са Надеждом Петровић, која је у рату служила као добровољна болничарка а истовремено сликала косовску равницу на којој се уздиже Грачаница, као и десетине других цркава, сведочећи о вековном српском присуству на овом простору.^[28] Лево и десно у строју стоје наги млади мушкарци погнутих глава (косовски јунаци), на тлу пред њима положена су копља. При дну, испред богиње Победе, стоји наг мали дечак држећи обема рукама пред лицем круну. Горе около на споменици је натпис: „КОСОВСКИМ ОСВЕТНИЦИМА”. У одсечку је натпис година: „1912—1913” и сигнатура испод горње ивице одсечка: „МЕШТРОВИЋ”.^[31] У попису Мештровићевих радова из 1919. године, споменица је обележена као један од „Видовданских фрагмената”.^[32][28] Примерак у Народном музеју је пречника 400 милиметара и од ливене је бронзе. Истраживач Нада Тодоровић наводи и да су постојани редуцирани примерци, који су ковани у злату, али нису у поседству музеја.^[31][28]

Споменицу, као и неколико рељефа религиозне садржине насталих у Београду 1913. године — за које неки скорији критичари оцењују да су по стилским обележјима одраз Мештровићевог „византизма” инспирисаног православном уметношћу,^[33][28] карактерише линеарни начин приказивања и равне, сецесијски обрађене површине.^[28] Како истиче историчарка уметности Ирина Суботић^[34]:

Историчар уметности Винко Зламалик^[36] у свом осврту на ову медаљу истиче:

Према властитом сведочењу Ивана Мештровића, те наводима савременика Димитрија Митриновића, разлог одбијања је била нагост фигура на споменици.^{[29][38][39][40]} Према Мештровићевом властитом сведочењу, које је објављено у његовим мемоарима „Успомене на политичке људе и догађаје” 1969. године, у поглављу насловљеном „Медаља за ослобођење Косова”,^[29] Мештровић наводи:

Критичар Димитрије Митриновић је, по одбијању Мештровићевог предлога, у часопису „Дело” изнео негативну критику разлога одбијања,^[41] као и рада целог одбора,^[42] те самог Чарапићевог решења,^[9] док је Мештровићев предлог оценио позитивно.^[43] У свом коментару на одбијање, критику усвојеног решења за медаљу те о Мештровићевом предлогу, овај критичар је, између осталог, изнео:

Споменица је округла, пречника 36 милиметара. На лицу медаље је приказ Косова поља са манастиром Грачаницом у позадини. На пољу леже ратни трофеји — топовска кара (лево) и Крупов топ (десно). Овај приказ је уоквирен венцем победничке славе — полувенцем од ловорових гранчица. У позадини се налази излазеће сунце у које је уписана година „1912”. Уз горњи руб медаље, над сунцем, је у полукругу натпис „ОСВЕЋЕНО КОСОВО”, написан калиграфском „средњовековном” ћирилицом.^{[49][14][13][31][15][17][18][16][50][51][52]} Истраживачи Љубомир Стевовић и Коста Кнежевић истичу да је као инспирација за лице споменице Ђорђу Чарапићу послужила популарна фотографија једне разорене турске батерије са разбојишта Кумановске битке.^[23]

На наличју медаље је српски краљевски грб, двоглави орао са српским штитом на грудима, окружен ловоровим венцем. У сваки лист венца уписано је име главнијих места код којих су вођене битке рата. Са леве стране, почевши одозго, исписана су имена: Куманово, Скопље, Прилеп, Једрене, Велес, Нови Пазар, Дебар, Штип, Призрен, Мрдаре, а са десне стране, такође почевши одозго: Битољ, Скадар, Охрид, Сјеница, Дојран, Љеш, Тетово, Драч, Елбасан, Приштина.^{[49][14][53][31][17][18][16][50][15][51][54]}

Споменица је израђена од позлаћене бронзе, и истицана је на врпци ширине 28 милиметара, која се састоји од шест целина. Свака целина се састоји од црвене, плаве и беле пруге.^{[14][17][54][18][51]} Како истичу истраживачи Павел Цар и Томислав Мухић, премда је законским текстом одређено да ширина врпце буде 35 милиметара, у пракси су медаље додељиване на врпцама ширине 28 и 40 милиметара. Споменица се истицала на левој страни груди.^[17][18]

Осим описане, основне серије споменице коју је израдила швајцарска радионица „Браће Игенин”, постоји и серија коју је за време Првог светског рата израдила париска радионица „Артус Бертранд”, а коју карактерише мањи пречник медаље — 32 милиметра и која има грешку у натпису. Уместо „ОСВЕЋЕНО КОСОВО” исписано је погрешно „ОСВЕЋЕНО НОСОВО”. Такође, на овој варијанти медаље су изостављена имена места битака на ловоровом венцу на наличју медаље.^[20][22][55] У каснијем раздобљу ова радионица је исправила грешку и израдила нову серију споменица у складу са основним моделом коју је израдила радионица "Браће Игенин".^[55]

• 
  Аверс Споменице на рат 1912. из Збирке одликовања Архива САНУ;^[48]
• 
  Реверс Споменице на рат 1912. из Збирке одликовања Архива САНУ;^[48]
• 
  Фотографија разорене турске батерије након Кумановске битке. Према мишљењу Стевовића и Кнежевића ова фотографија је инспирисала Чарапића за изглед аверса споменице.^[23]
• 
  Аверс Споменице на рат 1912. године додељене Милану Јовановићу Батуту, Збирка одликовања Архива САНУ;^[56]
• 
  Реверс Споменице на рат 1912. која је додељена Батуту. Збирка одликовања Архива САНУ;^[56]
• 
  Непознати грађанин пригодом светковине истиче одликовања. На одећи су истакнуте две споменице из оба балканска рата и Медаља добром стрелцу.^[57]
• 
  Непознати капетан I класе, фотографија из раздобља пре почетка Првог светског рата. Капетан, поред Медаље за војничке врлине на орденској нисци истиче споменицу „Освећено Косово” и споменицу на рат 1913. те Златну и Сребрну медаљу за ревносну службу, ван орденске ниске;^[58]
• 
  Изглед Споменице на рат 1912. у публикацији „Grbovi, zastave, drugi državni amblemi i zvanični znaci Kraljevine Jugoslavije; Les armoiries, drapeaux et autres emblèmes d'etat, poinçons officiels de contrôle et de garantie du Royaume de Yougoslavie”^[59] — издатој 1936. године у Београду од Управе за заштиту индустријске својине Министарства трговине и индустрије, а сачињене за потребу паришке Конвенције за заштиту индустријске својине.^[60][61]
• 
  Одликовања и орденска грана официра Радована Мишића, Народни музеј у Ваљеву, фотографија од 22. јануара 2022; Међу одликовањима је и Споменица на рат 1912. године.
• 
  Мишићева орденска ниска, детаљ; Народни музеј у Ваљеву.
• 
  Споменица „Освећено Косово” из збирке Народног музеја у Ваљеву; 22. јануар 2022. године.
• 
  Примерак споменице из музеја у Ваљеву изблиза
• 
  Споменица „Освећено Косово” у збирци одликовања Завичајног музеја у Јагодини; октобра 2012. године
• 
  Споменица на рат 1912. на орденској грани, Народни музеј Чачак, јануар 2021.
• 
  Орденска грана са одликовањима 1912. — 1918. године и Споменица освећено Косово на њој. Народни музеј Краљево, фебруар 2014.

Као што је напоменуто, основну серију споменице је израдила швајцарска радионица „Браће Игенин” (етимолошки: Huguenin Freres) из Ле Локла.^{[22][17][20][12][62]} Осим ове радионице, израдом споменице су се бавиле и неке друге радионице. Једна од њих је и „Артус Бертранд” из Париза која је израђивала и споменуту верзију са грешком у натпису.^[17][20][22]

Испоруком споменице се бавила радионица гравера Мише Голдштајна из Београда.^[22][17][62]

Формирањем Краљевине Југославије, систем одликовања нове државе се није битније мењао, јер је новоформирана краљевина у целости преузела систем одликовања Краљевине Србије онаквим какав је затечен на крају Првог светског рата.^[64] Систем одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије је био утемељен „Законом о орденима и медаљама“ од 23/26. јануара 1883, више пута измењиваног допуњаваног.^[65][66]

Споменица српско-турског рата 1912. године се, према наводу Канцеларије ордена од 1931. године, налазила на 49. месту у важносном реду одликовања Краљевине Југославије^[67], а на првом месту у међусобном рангу споменица објављеном 1935. године — испред Споменице на рат 1913 године.^[68][69] Ранг медаља и споменица није имао никакву правну важност, већ је само одређивао место ношења одликовања на грудима.^[70] Табеларни приказ положаја Споменице на рат из 1912. године је дат испод:

Споменица на рат 1912. године спада међу остварења српског и југословенског медаљерства која као свој мотив имају Видовдански култ — косовске споменице.^[72] Прво медаљерско остварење које је третирало мотиве косовског култа је била медаља за храброст са мотивом јунака Милоша Обилића, коју је 1851. године установио Петар Петровић Његош.^[73] Велики подстицај ковању медаља са косовском тематиком се десио 1889. године на прославу 500. годишњице косовске битке,^[73][74][75] када је уједно било и миропомазање краља Александра Обреновића у манастиру Жичи.^[76][75] Тада је израђен највећи број споменица са мотивом Видовданског култа.^[74] Од стране државе су издате две споменице — Видовданска спомен-медаља и Споменица миропомазања краља Александра Обреновића.^[77] У аверсу Видовданске спомен-медаље је натпис „ПОМЕНУ ВИДОВА ДАНА 1389” и оборена круна, мач и скрхани скиптар у њеној средини, док је у реверсу споменице натпис „ОБНОВЉЕНА СРБИЈА 1889” и представа манастира Жиче над којом се витла двоглави орао са српским грбом.^[78][79][73] Код Споменице миропомазања је у аверсу приказан млади Краљ Александар, док је у реверсу приказан манастир Жича.^[80][81] Прослава је био повод и да нека културна друштва из тадашње Краљевине Србије искују своје посебне спомен-медаље.^[73] Тако је Крушевачко певачко друштво те 1889. године исковало споменицу на чијем се аверсу приказана попрсја кнеза Лазара и Милоша Обилића, док је у реверсу приказани тамбурица и гусле преко којих лира и око којих је натпис „Крушевачка певачка дружина певачима учесницима на Видовдан”.^[73][82] Готово истоветан лик Милоша Обилића је на медаљи коју је исте године поручило певачко друштво „Обилић” поводом освећења своје заставе.^[73][82] Једина позната страна споменица која је издата за прославу је споменица царске Русије која у аверсу има приказ Крушевца.^[75][83] Осим споменутих, истраживачи Добрила Гај-Поповић, Ирина Суботић и Нада Тодоровић наводе још неколико споменица са истом тематиком из овог периода, непознатих аутора, а похрањених у Народном музеју у Београду.^[82][84]

Споменица на рат 1912. спада, како истиче истраживач Нада Тодоровић, у косовске споменице и медаље које су настале у контексту балканског рата а којима се прославља „освећено Косово”. Осим споменице из 1912. године, остварења са овим мотивом имају и Медаља за храброст са мотивом јунака Милоша Обилића, те српска и црногорска Медаља за услуге Црвеном крсту, истоветног изгледа, са мотивом Косовке девојке, пренесеног са уметничке композиције Уроша Предића.^[85] Овим поводом је искована и „Инвалидска медаља” из 1912., са приказом Светог Ђорђа који убија аждају и натписом „СВЕТИ ЂОРЂЕ БУДИ СРБУ И ДАЉЕ УГЛЕД БРАНИОЦА ПРАВДЕ И ИСТИНЕ” у аверсу и мотивом Косовке девојке и натписом „СЛАВА ПОБЕДНИЦИМА КОСОВА. ПОМОЗИМО ИЗНЕМОГЛОГ РАЊЕНИКА” у реверсу.^[31][86][87] У свом осврту на медаљерска остварења са темом косовског култа, историчар уметности Дејан Медаковић наводи: „Све ове медаље [Видовданска спомен-медаља, медаља Крушевачког певачког друштва, медаља освећења заставе певачког друштва „Обилић”^[73]] носе печат касне романтике, понекад су одраз и неког наивно схваћеног родољубља, а њихова иконографија крајње је једноставна, без обзира на искрену жељу њихових поручилаца да својом садржином делују оптимистички у тешким часовима модерне српске историје. Тек „Инвалидска медаља” из 1912. године у славу косовских осветника, на чијем се аверсу налази лик Св. Ђорђа који убија аждају, а на реверсу нека врста косовке девојке, као да у пластичном обликовању наговештава новине и модернији израз”.^[87] Како истиче Тодоровић, споменут неусвојен Мештровићев предлог познат као „Косовским осветницима” представља ремек дело југословенског медаљерства на ком је третирана тема косовског култа.^[31]

Истраживач Ранко Мандић у свом осврту на српске и југословенске ратне споменице истиче да је решење споменице на рат 1912. веома романтично и атрактивно, као и сама девиза исписана на њој.^[88]

• 
  Обилића медаља, установљена 1851. године од Петра Петровића Његоша, додељивана за храброст.
• 
  Аверс Видовданске спомен-медаље из 1889. године; Медаља је рађена по нацрту архитекте Михаила Валтровића;^[83] фотографија примерка из Народног музеја у Београду, 2. фебруар 2022. године;
• 
  Реверс Видовданске споменице из 1889. године;^[84] Народни музеј Београд, 2. фебруар 2022.
• 
  Аверс Споменице миропомазања Краља Александра Обреновића из 1889. године, слика примерка из Музеја рудничко-таковског краја;
• 
  Реверс исте споменице са представом Жиче
• 
  Освећење заставе певачког друштва „Обилић” из 1889. године;^[89][82] фотографија примерка из Народног музеја у Београду, 2. фебруар 2022. године;
• 
  Петстогодишњица Косовске битке, 1889. године, аверс, медаља рађена по нацрту Михаила Валтровића;^[83] У аверсу медаље је попрсје кнеза Лазара и натпис КНЕЗ ЛАЗАР 1387;^[82] фотографија примерка из Народног музеја у Београду, 2. фебруар 2022. године;
• 
  Петстогодишњица Косовске битке, 1889. године, реверс, медаља рађена по нацрту Михаила Валтровића;^[83] У реверсу је приказ манастира Раваница и натпис ВИДОВДАНСКА ПЕТСТОГОДИШЊИЦА 1889;^[82] фотографија примерка из Народног музеја у Београду, 2. фебруар 2022. године;
• 
  Орден Црвеног крста и Медаља за услуге Црвеног крста из 1912. године; фотографија примерка из Народног музеја у Ваљеву, 22. јануар 2022. године;
• 
  Медаља за услуге Црвеног крста из 1912. године; фотографија примерка из Народног музеја у Ваљеву, 22. јануар 2022. године;
• 
  Инвалидска медаља из 1912. године;^[86] фотографија примерка из Народног музеја у Београду, 2. фебруар 2022. године;

• Споменица за рат ослобођења и уједињења 1914—1918. године
• Албанска споменица

• Споменица на рат 1912. године на www.royalfamily.org

• п
• р
• у

Одликовања Кнежевине и Краљевине Србије

Краљевска регалија:

• Орден Светог кнеза Лазара

Ордени:

У време династије Обреновића до 1903:	Орден Милоша Великог (четири реда) Орден Таковског крста (пет реда)
У време династије Карађорђевића од 1903:	Орден Карађорђеве звезде (четири степена без и са мачева, војни орден у два степена)

• Орден Белог орла (пет реда без и са мачева)
• Орден Светог Саве (пет реда)

Медаље:

за храброст:	Колајна за храброст (1876) Златна колајна за храброст (1877) Сребрна медаља за храброст (1877.—1878.) Медаља за храброст (1885.—1886.) (Златна и Сребрна) Медаља за храброст (1912) (Златна и Сребрна) Медаља за храброст (1913) (Златна и Сребрна)
ратне и војне:	Медаља за ревносну службу (1878) (Златна, Сребрна и Златна са брилијантима) Медаља за ревносну службу (1885—1886) (Златна и Сребрна) Медаља за ревносну службу (1913) (Златна и Сребрна) Медаља за војничке врлине за успех у војничкој настави гађања: Медаља добром стрелцу Медаља добром нишанџији
грађанске:	Светоандрејски крст за приврженост Медаља за приврженост (1858) Медаља за спомен прогласа Краљевине(1882) Медаља за успомену на 1. април 1893. Медаља краљице Драге (златна и сребрна) Медаља за грађанске заслуге (златна и сребрна) Медаља за успомену избора краља Петра I и повратка династије Карађорђевић за услуге Књажевом и Краљевом дому: Медаља за услуге краљевском дому

Одликовања за хуманитарне заслуге:

• Крст Друштва Српског црвеног крста из 1876.
• Медаља за ревносну службу за жене 1876—1878. (Златна и Сребрна)
• Медаља краљице Наталије (златна и сребрна)
• Орден Црвеног крста
• Медаља Српског друштва Црвеног крста
• Крст милосрђа

Споменице:

ратне и војне:	Споменица на рат (1878) Споменица на рат 1885—1886. године Споменица на прославу 60. Годишњице Краљеве гарде Споменица на рат 1912. године Споменица на рат 1913. године

грађанске:	Споменица Другог српског устанка (1865) Спомен Таковски крст из 1865. Споменица ступања на престо кнеза Милана IV Обреновића Косовска споменица (1889) Споменица миропомазања краља Александра Обреновића Споменица четрдесетогодишњице Светоандрејске скупштине

• Недржавна одликовања:
• Медаља друштва Светог Саве