Споменица на рат 1885—1886. године

Споменица на рат 1885—1886. године
Аверс и реверс Споменице на рат 1885—1886. године са припадајућом пантљиком;
Додељује Краљевина Србија
Ратни период	Српско-бугарски рат (1885)
Установљен	19. фебруар (ст. кл) 1886.

Споменица на рат 1885—1886. године је било одликовање Краљевине Србије. Споменица је установљена 19. фебруара 1886. године у спомен на Српско-бугарски рат од 1885. године у којем је Србија претрпела тежак војни и политички пораз. Споменица је додељена официрима и војницима активне војске и другог позива који су учествовали или били мобилисани у рат, као и свим цивилима која су на бојишту вршила војну службу.

Жалостан и суморан изглед споменице — црно гвожђе и црна врпца о којој се споменица носила, је алузија на српски пораз у овом рату, што се огледало и у популарном називу ове споменице у друштву Краљевине — „Крст срама”.

Уз споменицу је додељиван и атрактивно украшен декрет са женском алегоријом Краљевине Србије у средишту. Набавка и продаја споменице се вршила преко радње гравера Алберта Бенедикта из Београда, а међу истраживачима се претпоставља да је споменица израђена или у радњи споменутог Бенедикта, или у некој бечкој радионици.

Споменица је део скупине српских одличја основаних за употребу током овог рата, намењених награђивању храбрости, ревносне службе и милосрђа, те пригодних споменица.

Једини рат који је изгубила Српска краљевска војска је био рат против Бугарске 1885. године.^[1] 19. фебруара (ст. кл) 1886. године краљ Милан је, на основу члана 5. Закона о Орденима и Медаљама, установио споменицу на рат 1885-1886. године.^[2][1][3][4]

Споменица је део скупине српских одличја основаних за употребу током овог рата, намењених награђивању храбрости, ревносне службе и милосрђа, те пригодних споменица — Златне и Сребрне медаље за храброст (1885), Златне и Сребрне медаље за ревносну службу (1885), те Медаља краљице Наталије.^[5]

Право истицања споменице, према Уредби о оснивању, имали су сви официри и војници активне војске и II позива који су учествовали или били мобилисани, као и сва цивилна лица која су на бојишту вршила војну службу.^{[2][4][6][7][8][3][9]}

Након установљења споменице у Службеном војном листу су 1886. и 1898. године објављена још два акта којима је додатно прецизирано право ношења споменице.^[10] Први пут, право ношења је додатно прецизирано, тако што је на упит — који од остатака војника I позива што су у току ратног времена позвани на војну службу и ради вежбања, а исто тако који од регрута има право да добије споменицу — Министар војни генерал Ђура Хорватовић издао 1886. године Објашњење према ком: „имају права на споменицу и од једних и од других само они, који су били упућени у активне јединице код оперативне војске, за време трајања ратног стања.”^[4] Право ношења је други пут додатно прецизирано у Објашњењу министра војног пуковника Драгомира Вучковића из 1898. године у коме се наводи: „Према члану 2. уредбе о установљењу споменице на рат 1885—1886. године ANo 1539 од 19. фебруара 1886. год., право на ову споменицу имају сви официри и војници активне војске и 2. позива, који су у рату учествовали или су били мобилисани и сва цивилна лица која су на бојишту вршила војну службу. Како има активних официра, који су у поменутоме рату остали у местима својих гарнизона, вршећи тако исто службу и подносећи све терете мобилнога стања, као и остали официри, који су подобне службе вршили на бојишту. — објашњавам: да се у „мобилисане” имају рачунати и сви активни официри, који су остали у местима својих гарнизона, и сва цивилна лица, која су била употребљена на војне службе у земљи, па да према томе и они имају права на споменицу из тога рата.”^[11][2]

Попис одликованих особа су водиле надлежне команде и установе, а за споменицу није наплаћивана такса. Одликовање је након смрти носиоца остајало на чување породици.^[6][3][9]

• Галерија неких од носилаца споменице на рат 1885—1886.
• 
  Споменица на рат 1885-86 на орденској грани генерала Стевана Здравковића.
• 
  Генерал Ђура Хорватовић са одликовањима, међу којима је и споменица на рат 1885-86.
• 
  Непознати поручник у парадној униформи. Једино одликовање које истиче је Споменица на рат 1885-86 истакнута о пантљици сложеној у троугао.^[12]
• 
  Фотографија краља Милана Обреновића. На орденској грани краљ, између осталих одликовања, истиче и „Крст срама”.
• 
  Генерал Петар Топаловић, носилац споменице на рат 1885-86.
• 
  Наставници Војне академије у Београду од 1888. године. Поједини од фотографисаних истичу споменицу на рат 1885-86.

Споменица на рат 1885—1886 године је облика топовског крста (de), од гвожђа, кована са ушицом као и споменице српско-турских ратова. Распон кракова крста је 42 милиметра. У аверсу, у кружном средишњем медаљону, је приказана композиција двеју канелираних шестокраких звезда, једна преко друге, које тако образују једну дванаестокраку звезду. У водоравним крацима крста су године „1885” у левом и „1886” у десном. У реверсу медаљона су ратни трофеји — укрштене две заставе, две пушке са бајонетима и две топовске цеви. Кракови крста су лакирани црном бојом, а ивице, године и декоративни елементи су сјајно полирани.^{[11][6][14][15][7][3][16][9]}

Трака за споменицу је црне боје, са танким црвеним пругама на ивицама траке. Ширина траке је 28 милиметара, у складу са законским текстом, и дугуљаста, са ушивеним карабинером за качење одличја на полеђини, слично Сребрној медаљи за храброст из овог рата. Но, осим овакве траке, супортно са прописом, постојане су и траке ширине 32 и 40 милиметара, а савијене у троугао.^[11][6] Постојане су и минијатуре споменица на рат 1885—1886.^[12]

Суморан и жалостан изглед споменица дугује чињеници да је Србија у овом рату претрпела тежак војни и политички пораз,^{[8][6][1][17]} због чега је, као напоменуто, споменица популарно названа „Крст срама”.^[6]

Уз споменицу се додељивао „декрет”, штампан у Фото-литографској радионици Главног ђенералштаба, на једном листу тврде хартије.^[11][12][18]

На левој страни декрета, на каменом постаменту са два тосканска полустуба, стоји лик жене — алегорија Краљевине Србије. Обучена је у тунику са украсним појасом и хермелинским плаштом. На грудном делу тунике, између фибуле и појаса, извезен је српски тетаграм. На глави носи ловоров венац. Левом руком подиже ловоров венац и гледа нагоре, док десном руком придржава необарокни штит, на коме је мали српски државни грб, ослоњен на постоље. Иза Србије се помаља обрис великог белог двоглавог орла, у стилу „пламене готике” — како истичу истраживачи Љубомир Стевовић и Коста Кнежевић. Изнад лебди хералдичка краљевска круна са перпендулијама. Србија, као напоменуто, стоји на каменом постаменту на ком се, између полустубова, у овалу налази монограм краља Милана Обреновића — „М” са римским „I” изнад. Око постамента се обавијају ловорове и храстове гране. На траверзни изнад овала су исписане ратне године „1885—1886”.^[11][19]

На мањем постаменту, који је десно од великог на ком стоји Србија, је биста кнеза Михаила у десном профилу. Још мало удесно од бисте је приказ огњишта из ког се дими вечни пламен. Дим се пење нагоре и претвара у ловорову грану, која затвара текст повеље. Десно од вечног пламена је приказ брда, на чијем врху се виде остаци средњовековног утврђења, које према наводима Стевовића и Кнежевића, подсећа на на град „Порче од Авале” Жрнов.^[20] Испод великог постамента је натпис „Фото-литографска радионица Главног Ђенералштаба”, без потписа аутора.^[20][19][21]

Повељу, атрактивног изгледа,^[12] је, судећи према детаљима са ње — тетаграму на грудима алегорије Србије и бисти кнеза Михаила, истичу двојица истраживача, једино могао да нацрта или инспирише само Анастас Јовановић.^[22]

Према наводима историчара уметности Игора Борозана, повеља за споменицу српско-бугарског рата 1885-86. је један од примера глорификације националне идеје, а на уштрб династичко дефинисаног владара, све у контексту владарске репрезентације кнеза и краља Милана као националног владара у Краљевини Србији.^[23] Како истиче Борозан:

Уз повељу споменице, Борозан као друге примере уметничких остварења којима се глорификује владар као национални херој и превласт националне идеје,^[25] наводи цртеже младог сликара Ђорђа Крстића — „Пут ка ослобођењу истока” настао 1871. и „10. август и његове последице” из 1872, Заставу — поклон Рудничана краљу Милану рад сликара Милије Марковића — на којој је тема подизања устанка постала предтекст за визуелизацију националне идеје, литографију Еугена Ладислава Петровића од 1876. године на којој је приказан одлазак краља Милана на српско-турске ратове, те знамениту представу Таковског устанка Ђуре Јакшића на којој је сликар извршио инверзију династичког у национални дискурс — уместо целивања скути и руку фигуре владара Милоша, Србин љуби националну заставу која за време устанка иначе још увек није уобличена, док владар на слици у ствари симболизује његовог наследника Милана. Како истиче Борозан, визуелизацијом слике кнеза Милана као националног владара дефинисан је курс политике кнеза и касније краља Милана.^[26]

• 
  Ђорђе Крстић, „10. август и његове последице” (1872).^[27]
• 
  Милија Марковић, Застава, поклон Рудничана краљу Милану (1872), Војни музеј у Београду.^[28][29]
• 
  Еуген Ладислав Петровић, „Књаз Милан полази на бојно поље 20. јуна 1876. године”, литографија, (1877), Музеј у Смедереву.^[30]
• 
  Ђура Јакшић, „Таковски устанак”, (1876‒1878), Народни музеј у Београду.^[31]

Набавка и продаја Споменице на рат 1885—1886. била је поверена радионици гравера Алберта Бенедикта из Београда. Ова радионица је знаке овог одликовања са припадајућим врпцама продавала за 50 пара по комаду, у продавницама које је овај гравер имао у свим већим војним центрима у Краљевини Србији — Нишу, Крагујевцу, Књажевцу, Београду и Ваљеву.^[10][6][8]

Није познато из чије радионице потичу споменице.^[6] Више истраживача српских одликовања наводи могућност, да су због њихове једноставне израде, споменице могуће израђене у радионици споменутог Алберта Бенедикта, у којима су се и продавале,^[11][6] а да су траке за споменице израђене у Бечу.^[6] Кнежевић и Стевовић као другу могућност наводе да је Бенедикт целокупну израду споменица наручивао у Бечу.^[11][а]

Прописом од 13. фебруара 1897. године којим је, између осталог, било дефинисано и ношење српских и страних одликовања, Споменица на рат 1885-86 је ношена на прсима иза Споменице српско-турског рата 1878., а испред Медаље за обновљење Краљевине.^[32]

Деветнаестог октобра 1898. године Споменица на прославу шездесетогодишњице Краљеве гарде добила је у рангу српских медаља место после Споменице на рат 1876—1878. Тиме је Споменица српско-бугарског рата ношена иза ове споменице.^[32] Оснивањем Медаље четрдесетогодишњице Светоандрејске скупштине, ова медаља је од 3. априла 1899. године, заузела место одмах после Медаље за храброст, чиме је ранг медаља Краљевине Србије поново промењен.^[32]

Сменом династија — одласком Обреновића и повратком Карађорђевића — дошло је до промене у важносном реду одликовања Краљевине, праву ношења затечених земаљских медаља. Указом о ношењу Ордена Карађорђеве звезде и Ордена белог орла и ношењу постојећих земаљских медаља од 27. јула 1904. године, официри су имали право да носе само оне медаље које су установљене за време династије Обреновића за ратне заслуге. Ордени и медаље који су имали изразито династички карактер су укинути. Од земаљских медаља официри су свакога дана носили само: Медаљу за храброст, Медаљу краља Петра I, Медаљу за војничке врлине, Медаљу за ревносну службу и споменице рата 1876—78. и 1885—86. године.^[34]

Формирањем Краљевине Југославије, систем одликовања нове државе се није битније мењао, јер је новоформирана краљевина у целости преузела систем одликовања Краљевине Србије онаквим какав је затечен на крају Првог светског рата.^[35] Положај Споменице на рат 1885-86 при ношењу је дефинисан од Канцеларије Официрске задруге која је, након упита упућеног Канцеларије краљевских ордена, 12. априла 1924. године донела прописе о ношењу и рангу српских одликовања. Место споменице на рат 1885-86 је, према овом пропису, било иза споменице српско-турског рата 1876—78, а испред споменице на рат 1912. године.^[36][37] Према пропису, док се Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена носио о другом дугмету, а Бели орао IV степена са и без мачева о трећем дугмету (с тим што је лице одликовано Орденом белог орла са и без мачева, орден са мачевима носило на трећем, а без мачева на четвртом дугмету), остала одликовања су се носила на левој страни груди редоследом датом у табели испод^[36][37]:

Према важећим прописима из 1936. године,^[38][39] Споменица на рат 1885-86 се налазила иза Бронзане медаље за унапређивање пољопривреде, а испред Уставотворне споменице, тј. међусобни ранг медаље је изгледао следеће: Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља Петра I, Медаља за војничке врлине, Златна и Сребрна медаља за ревносну службу, Златна и Сребрна медаља за грађанске заслуге, Крст милосрђа, Златна, Сребрна и Бронзана медаља за унапређење пољопривреде, Споменица рата 1885—86. године, Уставотворна споменица, споменице ратова 1912. и 1913, Албанска споменица и Споменица рата 1914—18. године. Иначе, ранг медаља и споменица није имао никакву правну важност, него је само одређивао место ношења одликовања на грудима, тако да се медаља вишег ранга могла добити пре медаље нижег ранга, а нижа након медаље вишег ранга.^[38]

Споменица на рат 1913. коју је Србија додељивала за Други балкански рат против Бугарске, који је победила, својим изгледом је на известан начин представљала осветничку алузију на споменицу изгубљеног рата са Бугарском 1885—86. године. Како истиче архитекта Драгомир Ацовић — уместо суморног црног гвожђа — полирана позлаћена бронза, уместо жалосне црне са уском црвеном ивицом, трака споменице од 1913. је тријумфална црвена, са уском црном ивицом.^[40][17]

• 
  Споменица на рат 1913. додељена Милану Јовановићу Батуту из Збирке одликовања Архива Српске академије наука и уметности у Београду;^[41]
• 
  Лице споменице на рат 1913. из збирке одликовања САНУ;^[41]
• 
  Наличје споменице на рат 1913. из збирке одликовања САНУ;^[41]

• http://www.royalhouseofobrenovic.org/ordeni/ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јун 2018)

• п
• р
• у

Одликовања Кнежевине и Краљевине Србије

Краљевска регалија:

• Орден Светог кнеза Лазара

Ордени:

У време династије Обреновића до 1903:	Орден Милоша Великог (четири реда) Орден Таковског крста (пет реда)
У време династије Карађорђевића од 1903:	Орден Карађорђеве звезде (четири степена без и са мачева, војни орден у два степена)

• Орден Белог орла (пет реда без и са мачева)
• Орден Светог Саве (пет реда)

Медаље:

за храброст:	Колајна за храброст (1876) Златна колајна за храброст (1877) Сребрна медаља за храброст (1877.—1878.) Медаља за храброст (1885.—1886.) (Златна и Сребрна) Медаља за храброст (1912) (Златна и Сребрна) Медаља за храброст (1913) (Златна и Сребрна)
ратне и војне:	Медаља за ревносну службу (1878) (Златна, Сребрна и Златна са брилијантима) Медаља за ревносну службу (1885—1886) (Златна и Сребрна) Медаља за ревносну службу (1913) (Златна и Сребрна) Медаља за војничке врлине за успех у војничкој настави гађања: Медаља добром стрелцу Медаља добром нишанџији
грађанске:	Светоандрејски крст за приврженост Медаља за приврженост (1858) Медаља за спомен прогласа Краљевине(1882) Медаља за успомену на 1. април 1893. Медаља краљице Драге (златна и сребрна) Медаља за грађанске заслуге (златна и сребрна) Медаља за успомену избора краља Петра I и повратка династије Карађорђевић за услуге Књажевом и Краљевом дому: Медаља за услуге краљевском дому

Одликовања за хуманитарне заслуге:

• Крст Друштва Српског црвеног крста из 1876.
• Медаља за ревносну службу за жене 1876—1878. (Златна и Сребрна)
• Медаља краљице Наталије (златна и сребрна)
• Орден Црвеног крста
• Медаља Српског друштва Црвеног крста
• Крст милосрђа

Споменице:

ратне и војне:	Споменица на рат (1878) Споменица на рат 1885—1886. године Споменица на прославу 60. Годишњице Краљеве гарде Споменица на рат 1912. године Споменица на рат 1913. године

грађанске:	Споменица Другог српског устанка (1865) Спомен Таковски крст из 1865. Споменица ступања на престо кнеза Милана IV Обреновића Косовска споменица (1889) Споменица миропомазања краља Александра Обреновића Споменица четрдесетогодишњице Светоандрејске скупштине

• Недржавна одликовања:
• Медаља друштва Светог Саве