Plecotus auritus

Plecotus auritus (европски смеђи дугоушан) је слепи миш средње величине из рода Plecotus. Карактерише се дугачким смеђим крзном са дорзалне и беж крзном са вентралне стране тела као и изузетно дугим ушима које су током мировања савијене ка назад и испод крила.Трагус је дуг и ланцетаст, усмерен ка напред чак и ако су уши савијене. Младунци су сивкасти са свих страна тела. Канџа на палцу је дугачка и савијена, а палац и стопала су велики. ^[1]

Европски смеђи дугоушан

Статус угрожености
Најмање угрожен (IUCN 3.1)^[2]
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Mammalia
Ред:	Chiroptera
Породица:	Vespertilionidae
Род:	Plecotus
Врста:	P. auritus
Биномно име
*Plecotus auritus* (Linnaeus, 1758)^[3]

Ареал смеђег дугоушана
Синоними
Vespertilio auritus Linnaeus, 1758

Распрострањење

Врста је ендем Европе, њен ареал покрива део континента јужно од 65° СГШ, северно од Средоземног и Црног мора, Кавказ и земље Закавказја, као и подручје западно од границе са Азијом.

У јужној Европи је распрострањење ограничено на веће надморске висине.^[4]

Станиште и склониште

P. auritus је типични припадник шумских станишта,ређе су налажени у низијским четинарским шумама, а лове углавном око склоништа у листопадним и четинарским шумама, као и дуж живица и у парковима.^[4] Ова врста склоништа проналази углавном у дрвећу и зградама током лета, а током зиме хибернацијска склоништа налази у дрвећу (углавном у централној и источној Европи) или у подземним склоништима у мањим колонијама (већински у западној и централној Европи)^[5].

Разлике у избору типа станишта (шуме или полуотворена станишта) и склоништа (дрвеће или зграде), као и у боји припадника врсте, приписују се постојању две генетске линије (једна из источног, а друга из западног глацијалног уточишта). ^[6]

Фактори угрожавања

Губитак шума са старим стаблима, као и губитак широколисних шума су најзначајнији фактори угрожавања ове врсте на јужном делу њеног ареала, а мере очувања се фокусирају на заштиту оваквих станишта. ^[1]

Ехолокација

P. auritus има изузетно тихе ехолокационе сигнале који се могу детектовати тек на раздаљини од око 5m. Тип позива које ова врста производи су углавном FM сигнали са два хармоника од који је нижи у распону од 55kHz до 17kHz, а виши у распону од преко 80kHz све до 35 kHz. ^[6]

Референце

^ ^а ^б Paunović, Milan; Пауновић, Милан (2020). Fauna slepih miševa (Mammalia, Chiroptera) Srbije : primljeno na VI skupu Odeljenja hemijskih i bioloških nauka, održanom 15. juna 2018. godine. Radmila Petanović, Радмила Петановић. Beograd. ISBN 978-86-7025-887-7. OCLC 1269000355.
^ Gazaryan, S.; Kruskop, S.V.; Godlevska, L. (2020). „Plecotus auritus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2020: e.T85535522A195861341. Приступљено 18. 4. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ Linnæus, Carl (1758). Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I (на језику: латински) (10th изд.). Holmiæ: Laurentius Salvius. стр. 32. Приступљено 22. 11. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^ ^а ^б M., Stamenković, Srđan Stamenković, Srđan Ćetković, Aleksandar Šinžar-Sekulić, Jasmina Milošević-Zlatanović, Svetlana Paunović, Milan (2016-09-28). Rasprostranjenje, ekologija i centri diverziteta slepih miševa (Mammalia, Chiroptera) u Srbiji. Универзитет у Београду, Биолошки факултет. OCLC 1242110781.
^ „Plecotus auritus | UNEP/EUROBATS”. www.eurobats.org. Приступљено 2022-07-10.
^ ^а ^б Dietz, Christian, Dr (2016). Bats of Britain and Europe. Andreas Kiefer. London. ISBN 978-1-4729-2202-1. OCLC 936632149.